Arheološka otkrića ne dolaze uvek iz zemlje, pećina ili katakombi. Ponekad, gotovo doslovno, padnu sa neba.
Naime, 1899. godine kovčeg napravljen od izdubljenog debla hrasta je pao sa litice uz obalu Baltičkog mora, u blizini sela Bagič u Poljskoj. U njemu su se nalazile kosti mlade žene iz drevne velbarske kulture. U to vreme smatralo se da je verovatno pripadala društvenoj eliti.
Sahranjena je sa nekoliko vrednih predmeta: bronzanom fibulom (ukrasnom kopčom za odeću), ogrlicom od staklenih i ćilibarskih perli, brošem i bronzanim narukvicama. Ležala je na goveđoj koži, a kod njenih stopala nalazio se mali drveni stočić.
Kasnije su i kovčeg i posmrtni ostaci preneti u muzej, gde su gotovo pali u zaborav sve do osamdesetih godina 20. veka, kada su arheolozi ponovo otkrili delimično očuvani skelet zajedno sa kovčegom i grobnim prilozima.
Novija istraživanja pokazala su da, iako je grob izgledao kao da je namerno izdvojen od drugih, žena verovatno nije bila princeza niti aristokratkinja. Način sahrane bio je veoma sličan drugim grobovima iz rimskog gvozdenog doba na području Poljske. Delovalo je da je bila sahranjena sama samo zato što je kovčeg vremenom izložen eroziji obale.
Ipak, jedna misterija je ostala nerešena. Iako grobni predmeti datiraju iz prve polovine 2. veka nove ere, analiza jednog njenog zuba pokazala je da je star više od sto godina u odnosu na kovčeg.
Arheološkinja Marta Hmjel-Hržanovska, koja je ranije proučavala ove ostatke, odlučila je da pronađe objašnjenje za ovu neobičnu razliku u datumima. Posumnjala je da bi odgovor mogao da se krije u samom drvetu od kog je napravljen kovčeg.
Dendrohronološko datiranje, metoda koja određuje starost drveta analizom godova, ranije je zahtevala invazivne postupke koji bi mogli da oštete artefakt. Zbog toga je istraživanje drvenih predmeta iz rimskog gvozdenog doba u ovom regionu dugo bilo ograničeno. Međutim, savremene tehnike omogućavaju datiranje pomoću mnogo manjih uzoraka.
Kada je konačno dobila dozvolu da uzme uzorak sa kovčega, Hmjel-Hržanovska je mogla da razreši deo misterije.
„Da bismo utvrdili da li je razlika u datiranju posledica takozvanog rezervoarskog efekta ili pogrešne klasifikacije nalaza, bilo je neophodno sprovesti dendrohronološka istraživanja“, navela je u studiji objavljenoj u naučnom časopisu Archaeometry. „Međutim, zbog jedinstvenosti ovog otkrića – jedinog sačuvanog drvenog sarkofaga iz rimskog gvozdenog doba – najveća briga bila je mogućnost oštećenja.“
Kovčezi velbarske kulture često su pravljeni od izdubljenih stabala. Slična praksa viđena je i u drugim starim slovenskim i evroazijskim kulturama, na primer u poznatoj sahrani skitske „ledene princeze“.
Nažalost, mnoge velbarske grobnice vremenom su propale, pa su iza sebe ostavile samo tamne tragove u zemlji. Zbog toga je ovaj kovčeg toliko retko otkriće.
Još neobičnije je koliko je dobro očuvan. Naučnici veruju da je to omogućilo okruženje bez kiseonika, koje sprečava razgradnju organskih materijala. Takvi uslovi nastali su verovatno zbog porasta nivoa vode koji je potopio deo obale.
Analizom uzorka drveta koji je sadržao i mlade slojeve stabla, kao i merenjem širine i ukupnog broja godova, istraživači su utvrdili da je drvo posečeno negde između 112. i 128. godine nove ere.
Međutim, pitanje zašto je radiokarbonsko datiranje zuba pokazalo da je žena umrla čitav vek ranije i dalje je ostalo bez jasnog odgovora.
Jedna teorija polazi od analize azota, kiseonika i stroncijuma u njenim zubima, koja ukazuje na ishranu bogatu životinjskim proteinima. Ako je deo tih proteina poticao iz ribe, takozvani morski ugljenik – koji sadrži manje izotopa ugljenika-14 – mogao je da dovede do pogrešnog utiska o starosti ostataka.
Druga mogućnost je da je žena konzumirala hranu koja nije poticala iz njenog lokalnog okruženja. Iako je analizirani kutnjak pokazao da je njena ishrana uglavnom bila vezana za područje Baltičkog mora, uvozna hrana mogla je da utiče na rezultate datiranja.
„Ovo otkriće je veoma važno za bolje tumačenje radiokarbonskog datiranja u budućnosti, posebno u regionima gde voda sadrži mnogo minerala“, istakla je Hmjel-Hržanovska.
Analize stroncijuma i stabilnih izotopa takođe sugerišu da žena možda nije bila lokalni stanovnik tog područja, što otvara nova pitanja o kretanju ljudi i kulturnim kontaktima tokom rimskog gvozdenog doba.
