Kantautor Đorđe Balašević preminuo je na današnji dan pre pet godina u 67. godini života, a za sobom je ostavio neutešnu porodicu – suprugu Oliveru, ćerke Jelenu i Jovanu i sina Aleksu.
Balašević je preminuo na Infektivnoj klinici Kliničkog centra Vojvodine u Novom Sadu. Lekari su tada preduzeli sve neophodne mere lečenja, ali do poboljšanja nije dolazilo budući da mu se stanje dodatno pogoršalo usled ranijih hroničnih zdravstvenih problema.
Panonski Mornar, kako su ga mnogi nazivali, osvajao je brojna srca nežnim stihovima i neponovljivim notama, a njegov odlazak ostavio je ogromnu prazninu.
Poslednje dane proveo je uz suprugu Oliveru, koja je jednom prilikom opisala njihov poslednji susret, te istakla da ništa nije ukazivalo na kraj.
„Obilazeći oko zgrade, naišla sam na jednu poznanicu i pitala sam je zna li otprilike gde je njegova soba i gde je njegov prozor. Rekla mi je da je u prizemlju i odvela me iza. Naravno da smo se videli. Samo mi je pružio ruku i pozdravio me na identičan način, kao da ništa tu nema fatalno. Da nema rastanka. I tako je to naša priča s prozorom. Smatram da je zauvek ostavio jedan prozor preko kojeg komuniciramo i danas. Ja sam mu mahala i pokazivala da bude jak i čvrst. Pozivala ga, kao što je on mene zvao da izađem iz studenskog doma. Za njega bi to sigurno bila neka nova pesma kojom bi rasplakao prvo mene, pa onda i generacije i generacije“, ispričala je svojevremeno Olivera tokom gostovanja u jednoj televizijskoj emisiji.
„To je naša stvar o kojoj smo izabrali da ne govorimo, ali mislim da je dobar trenutak da ispričam. Pošto je tata na život gledao s tako puno humora, gde te u jednoj rečenici rasplače, a u drugoj te nasmeje isto do suza, on je pretprošlog novembra, koga smo se svi strašno bojali zbog „Drvene pesme“ („snio sam sanduk, crni, srebrom okovan, novembar, izmaglica i kvartet dragih lica, maleni čun nasred luke pokisle da me u večnost otisne…“), napisao jedno pismo, mejl, svima nama. Bez obzira na to što smo se viđali svaki dan, družili i čuli telefonom, mislim da je pretpostavljao da je ovo nešto bolje što treba da nam ostavi zapisano. I strašno me je nerviralo kad je to napisao, jer je zvučalo kao nešto šta bi svi mi trebalo da radimo kad on više ne bude tu. To nije bio spisak zahteva, jer on nije bio čovek koji je bilo šta zahtevao, to je nešto kao Kiplingova pesma „Ako“, objasnila je tada Đoletova ćerka Beba.
