Italijanski fudbal doživeo je jedan od najtežih trenutaka u svojoj istoriji – četvorostruki svetski prvak ponovo neće igrati na Svetskom prvenstvu.
Poraz od Bosne i Hercegovine nakon penala označio je treći uzastopni izostanak „Azura“ sa najveće svetske scene, što nijednoj bivšoj šampionskoj selekciji do sada nije uspelo.
To znači da će do sledećeg Mundijala 2030. godine proći čak 16 godina bez nastupa na tom takmičenju, jer je Italija poslednju utakmicu na SP odigrala još 2014. u Brazilu.
Još poraznije zvuči podatak da je poslednji put grupnu fazu prošla davne 2006, kada je osvojila titulu prvaka sveta u Nemačkoj.
Zenička noć za zaborav – od vođstva do eliminacije
Meč protiv Bosne i Hercegovine imao je sve – vođstvo Italije, crveni karton, opsadu gola i na kraju tragičan epilog.
„Azuri“ su poveli u 15. minutu golom Moizea Kena, nakon greške golmana Nikole Vasilja i asistencije Nikola Barele.
Međutim, situacija se drastično promenila pred kraj prvog poluvremena kada je Alesandro Bastoni isključen.
Sa igračem manje, Italija se povukla, a golman Đanluiđi Donaruma bio je pod konstantnom opsadom.
Ipak, u 79. minutu, posle šuta Edina Džeka na asistenciju Amara Dedića, odbitak je u gol pretvorio Haris Tabaković, iz sumnjive pozicije.
Posle produžetaka bez pobednika, usledila je penal serija u kojoj su tragičari bili Pio Espozito i Brajan Kristante.
S druge strane, Benjamin Tahirović, Tabaković, Kerim Alajbegović i Esmir Bajraktarević bili su nepogrešivi.
Bosna i Hercegovina je tako, predvođena 40-godišnjim kapitenom Džekom, izborila tek drugi plasman na Mundijal.
A Italijani doživeli treći debakl u borbi za SP, i to na penale, koji su im doneli titule prvaka sveta 2006. i Evrope 2021.
„Jedina smo velika reprezentacija koja ne ide na Mundijal“
Razmere krize najbolje oslikavaju reči bivšeg reprezentativca Danijelea Adanija.
„Bosna je živela svoj san, a za nas je ovo noćna mora. Nismo bolji od njih. Krhka smo reprezentacija, bez mentaliteta velikog tima. Jedina smo vrhunska selekcija koja ne ide na Mundijal“, rekao je Adani.
Sličan ton imao je i reprezentativac Leonardo Spinacola.
„Italijanska deca će gledati još jedno Svetsko prvenstvo bez Italije. Veliko razočaranje za sve nas“, kaže Spinacola.
Bez odgovornosti – niko ne podnosi ostavku
Uprkos debaklu, u vrhu italijanskog fudbala nema promena.
Predsednik saveza Gabrijele Gravina odbio je da podnese ostavku, iako je priznao da je sistem u „dubokoj krizi“.
Selektor Đenaro Gatuzo i šef delegacije Đanluiđi Bufon ranije su najavili odlazak u slučaju neuspeha – ali su ostali na funkcijama
Gravina je čak pozvao Gatuza da ostane na toj poziciji.
Gatuzo je posle meča bio emotivan.
„Boli. Dao bih godine života i novac da smo uspeli. Ali moja budućnost sada nije važna“, rekao je bivši vezista Milana.
Na konferenciji za medije delovao je bez rešenja.
„Godinama imamo probleme, ali nisam ja taj koji treba da kaže šta da se radi“, rekao je Gatuzo.
Decenija pada – od svetskog vrha do provalije
Od titule 2006. godine, Italija beleži konstantan pad:
- eliminacije u grupi 2010. i 2014.
- izostanci sa Mundijala 2018, 2022. i sada
- jedini bljesak – titula na EURO 2020
Selektorsku klupu su bez uspeha vodili Lučano Spaleti i Roberto Mančini, a sada se u istom problemu našao i Gatuzo.
Iako je Italija u međuvremeno bila šampion Evrope 2021. godine, to sada izgleda kao anomalija, jer je već na narednom EURO 2024. eliminisana u osmini finala.
Sistem koji ne stvara igrače
Jedan od ključnih problema leži u razvoju mladih fudbalera.
Italija ima talenat, ali ga ne koristi.
Mladi igrači retko dobijaju šansu u seniorskom fudbalu, a prelaz iz omladinskih kategorija u profesionalni nivo je pretežak.
Promene su počele još nakon Bosmanovog pravila, koje je otvorilo vrata velikom broju stranih igrača u Seriju A i usporilo razvoj domaćih talenata.
„Ništa, nikakve reforme. Imamo tužnu ligu koja ne može da pobeđuje u Evropi. Čak je i ova formacija 3-5-2 smrt za ‘kalčo’. Pogledajte osvajače velikih turnira – svi igraju sa četvoricom u odbrani i krilima. Đenaro Gatuzo je počeo sa drugačijim idejama, a onda se prilagodio onome što se igra u Seriji A – i evo rezultata“, ističe novinar Đanfranko Teotino.
Finansije, stadioni i pad uticaja
Italijanski klubovi danas finansijski zaostaju za konkurencijom, posebno za engleskom Premijer ligom.
Zastareli stadioni, manji prihodi i loša ulaganja dodatno produbljuju krizu.
Legenda Alesandro Del Pjero kao glavne probleme ističe infrastrukturu i rad sa mladima.
Istorijski presedan
Iako je italijanski slučaj ekstreman, istorija beleži i druga iznenađenja.
Velike reprezentacije su kroz istoriju znale da propuste Mundijal – Argentina 1970, Englaska 1974. i 1994, Holandija 1982. i 2018.
Ipak, nijedna od ovih selekcija nije vezala tri uzastopna izostanka – što italijansku krizu čini jedinstvenom i alarmantnom.
Šta dalje?
Italijanski fudbal je pred zidom.
Jasno je da problem nije samo selektor, već čitav sistem – od saveza, preko klubova, do razvoja igrača.
Ako se ne sprovede ozbiljna i hitna reforma, postoji realna opasnost da ono što je nekada bila fudbalska velesila – postane trajno zarobljena u prosečnosti.
