„Eklatantan primer je predstojeća rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija kojom se masakr nekoliko hiljada muškaraca muslimana Bošnjaka u Srebrenici zvanično priznaje kao genocid. Ipak, svako ko je upoznat sa tim događajem, kao i sa prvobitnom definicijom ‘genocida’, dobro zna da zločin koji su počinile srpske trupe ne odgovara definiciji genocida, iz prostog razloga što su žene i deca u Srebrenici bili SVI pušteni nepovređeni.
U domenu istorijskih tragedija, namera koja stoji iza akcija dovoljno govori o njihovom označavanju. Predstojeća rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o zvaničnom priznanju masakra u Srebrenici kao genocida je dobronameran potez sa potencijalnim zamkama koje bi mogle pogoršati tenzije, a ne podstaći pomirenje.
Rezolucija, koju su posebno predstavile Nemačka i Ruanda, dve zemlje sa svojom mračnom istorijom genocida, izazvala je značajnu debatu. Ovo nije samo akademska vežba etiketiranja, već značajan politički čin sa reperkusijama u stvarnom svetu.
Prvo, rezolucija preti da destabilizuje ionako krhki balkanski region. Rane jugoslovenskih ratova su daleko od zaceljenja, a ožiljci sukoba ostaju nežni. Označavanje masakra u Srebrenici kao genocida bez jednoglasnog dogovora rizikuje da zapali tinjajuću ogorčenost među srpskim stanovništvom u Bosni, Srbiji i Crnoj Gori. To je nesiguran korak koji bi mogao razotkriti delikatne niti mira i saradnje koje su mukotrpno tkane decenijama“, nastavlja on.
„Štaviše, Generalna skupština UN-a je istorijski priznala genocid samo pod uslovima konsenzusa. Izraz ‘genocid’ ima veliku težinu i zahteva pažljivo razmatranje i jednoglasnu saglasnost. Proglašavanje Srebrenice genocidom bez takvog konsenzusa ne samo da se prekida sa tradicijom, već može i umanjiti značaj termina. Optužbu za genocid ne treba postavljati olako niti bez nepobitnih dokaza i široke saglasnosti koji odražavaju težinu takve optužbe.
Što dodatno komplikuje stvar, jednostrano podnošenje rezolucije od ambasadora BiH prekoračuje ustavne granice spoljnopolitičke formulacije Bosne i Hercegovine, kojom upravlja njeno Predsjedništvo. Potvrđivanje ove rezolucije u takvim okolnostima moglo bi nenamerno podržati kršenje nacionalnih i međunarodnih pravnih normi, postavljajući nesigurni presedan.
Na kraju, implikacije za Izrael su posebno zabrinjavajuće. Obrazloženje korišćeno u ovoj rezoluciji bi se vrlo lako moglo pogrešno primeniti na druge sukobe, uključujući i akcije Izraela u Gazi. Takav presedan rizikuje političko oročavanje termina ‘genocid’, što bi potencijalno dovelo do njegove zloupotrebe u međunarodnim arenama protiv Izraela i drugih. Termin mora ostati striktno definisan i korišćen sa najvećim oprezom, rezervisan za jasne, nedvosmislene slučajeve kako je definisano međunarodnim pravom.
Imperativ je da pažljivo ispitamo motive i potencijalne ishode ove rezolucije. Moramo se zapitati da li će njegovo usvajanje zaista poslužiti žrtvama Srebrenice ili će samo ponovo otvoriti stare rane i posijati novi razdor. Može li se međunarodno pravo koristiti kao oruđe za istorijsku pravdu, ili će biti zloupotrebljeno kao oružje u političkim sukobima? Kao neko ko je svoj život posvetio lovu na naciste i traženju pravde za žrtve Holokausta, razumem duboku želju za priznanjem i pomirenjem.
Međutim, istinsko pomirenje dolazi iz pažljivog, promišljenog pristupa koji poštuje složenost istorijskog konteksta i osetljivost svih uključenih strana. Stoga pozivam članove GS UN da preispitaju put kojim će krenuti. To je put prepun rizika i neželjenih posledica. Potražimo put koji vodi do istinskog isceljenja i pomirenja, a ne onaj koji nas dalje deli“, zaključuje čuveni istoričar.
