Danas se navršava 23 godine od kada je u atentatu nadomak ulaza u zgradu Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici ubijen Zoran Đinđić, predsednik Vlade, lider Demokratske stranke, prva ličnost DOS-a.
U sam vrh političkog života Srbije izbio je petooktobarskim promenama 2000. godine, kada je Slobodan Milošević izgubio na izborima, da bi se na čelu Vlade našao 25. januara 2001. godine.
Prethodno, izvršna vlast u Srbiji imala je prelaznu formu kabineta Milomira Minića, od 25, oktobra 2000. do 25. januara 2001.
Demokratsku stranku je predvodio od januara 1994. kada je na toj poziciji zamenio Dragoljuba Mićunovića. Najviša službena funkcija koju je ranije imao bio je kratkotrajan položaj gradonačelnika Beograda, od februara do septembra 1997. godine.
Đinđić je rodjen u porodici vojnog lica, u Bosanskom Šamcu, 1. avgusta 1952. godine, a po ocu, poreklom je bio iz Toplice. Detinjstvo je proveo u Bosni, gde je započeo i srednju školu, u Travniku. Poslednja dva razreda završio je u Beogradu, u Devetoj gimnaziji.
Sticajem okolnosti do visokoškolskog obrazovanja je dospeo u vreme kada je univerzitet vrio pod utiskom burne 1968, a on se opredelio za studije u samom epicentru intelektualnih preispitivanja, na Filozofskom fakultetu.
Brzo je zapažen, kako na nastavi tako i u studentskim aktivnostima. Takođe, uspelo mu je da se nametne u Savezu studenata Filozofskog fakulteta.
Suđeno mu je u Ljubljani novembra 1974. godine. Šestoricu tada procesuiranih studenata izbavio je pritisak međunarodne javnosti, navodno inicijativa kancelara Savezne Republike Nemačke, Vilija Branta.
U studentskim danima, a i godinama potom, bio je opredeljen za radikalno leve političke ideje i u tom smilsu bio je pravi predstavnik generacija ’68. Osećao je izvesnu naklonost idejama Petra Kroptkina, teoretičara anarhizma, da bi mu potom vodeći inspiratori bili mislioci Frankfurtske škole.
Studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu okončao je 1974. godine.
Uz pomoć profesora Dragoljuba Mićunovića školovanje zatim nastavlja u Nemačkoj, u Frankfurtu, pa u Konstancu, gde je doktorirao 1979. godine sa tezom „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva“. Mentor mu je bio Jirgen Habermas, jedan od istaknutijih filozofa druge polovine 20. veka.
Verovatno pod uticajem života u Nemačkoj, u toj fazi polako napušta radikalno leve koncepte opredeljujući se ka idejama klasičnog liberalizma. Između ostalog, bila je to preovlađujuća klima vremena u doba urušavanja Istočnog bloka i globalne pobede Zapada u takozvanom hladnom ratu.
U toj fazi bavio se i biznisom, raznim vidovima trgovine, sa dosta uspeha.
Po povratku u Jugoslaviju 1989. kada je zavladala atmosfera nade, medju osnivačima je obnovljene Demokratske stranke, sa grupom od 12 intelektualaca ili javnih ličnosti.
Pošto je na čelu Demokratske stranke januara 1994. zamenio Dragoljuba Mićunovića, postaje jedan od prvaka opozicije devedesetih.
Bio je arhitekta okupljanja DOS-a, široke lepeze različitih političkih organizacija, koja je dospela na vlast petooktobarskim prevratom 2000. posle izbora krajem septembra kada je koalicija DOS dobila najviše glasova.
Formalno, on je tada bio šef centralnog izbornog štaba i koordinator promotivne kampanje Demokratske opozicije Srbije (DOS) za savezne izbore 24. septembra 2000. godine.
Na tom talasu 25. januara 2001. postaje predsednik Vlade Srbije, gde će ostati do pogibije u atentatu.
Ubijen je hicem u grudi, 12. marta 2003. godine u dvorištu zgrade Vlade Srbije, u 12.25 časova. Imao je tada 50 godina.
U zemlji je zatim proglašeno vanredno stanje i pokrenuta akcija „Sablja“, koja je prethodno već bila pripremljena u okviru nameravanog obračuna sa organizovanim kriminalom. Ubrzo su pohapšeni, pa nakon troipogodišnjeg procesa i osudjeni, članovi kriminalne grupe „Zemunski klan“, čiji su pripadnici i saradnici bili medju organizatorima i izvršiocima ubistva.
Prema nalazima istrage, odnosno presudi, Milorad Ulemek Legija, koji je osudjen na 40 godina zatvora, naredio je Zvezdanu Jovanoviću, pripadniku JSO, kojom je Legija ranije zapovedao, da ubije Đinđića.
Po opštoj oceni njegova energičnost na putu evropskih integracija, zašta je bio nedvosmisleno opredeljen, bila je zadivljujuća, i osetila se ubrzo pošto je ubijen.
Verovao je u brze promene, opšti preobražaj društva na čijem čelu se našao, insistirajući da je neophodan napor celokupne nacije, svih gradjana, kako bi ubrzo zajedno videli boljitak.
U tom smislu zapamćene su njegove poruke: „Moto koji me vuče napred je – nikad se ne predaj. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži“ ili „Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami“ odnosno „Reforme su uvek plivanje uz vodu. Reforme su uvek sukobi sa mentalitetom, nasledjem, interesima, entropijom i inercijom“.
U poslednjoj fazi posebno je bio posvećen problema Kosova, s tezom da se mora pronaći obostrano prihvatljivo rešenje kojim Srbija neće biti samo gubitnik, što je dovelo do negodovanja zapadnih moćnika.
Njegovu tragičnu sudbinu izvesno je odredila i činjenica da je bio čvrsto opredeljen za konačni obračun sa organizovanim kriminalom. Ubijen je upravo pošto je čitav mehanizam zakonskih i drugih mera u tom smislu bio pripremljen.
Dobitnik je više međunarodnih priznanja, poput nemačke nagrade „Bambi“ za 2000. godinu u oblasti politike, ili priznanja Fondacije „Polak“ za doprinos razvoju demokratije u Srbiji, koja mu je uručena u Pragu 2002. Još septembra 1999. američki nedeljnik „Tajm“ uvrstio ga je medju 14 vodećih evropskih političara trećeg milenijuma.
Na polju intelektualnih pregnuća, bavio se i prevodjenjem i pisanjem. Osim više politikoloških ili filozofskih eseja, autor je knjiga: „Subjektivnost i nasilje“, „Jesen dijalektike“, „Jugoslavija kao nedovršena država“, „Srbija ni na istoku ni na zapadu“.
