Nekoliko godina provedenih u inostranstvu napravi razliku, a kamoli dve decenije. Porodica Spasojević iz voćarskog sela Petrijevo, nadomak Smedereva, donosi nam svoju priču, piše Srpskiugao.
Danas kroz selo užurbani seljaci razmenjuju utiske o godišnjem rodu, ali nije oduvek bilo tako. Tokom devedesetih, mnogi su sreću tražili drugde, pa je i Goran Spasojević 1994. godine otišao u Italiju.
Na putu koji ga je odveo do Verone, upoznao je Snežanu, od tada njegovu saputnicu i podršku u životu. Snežana je radila i po trećoj smeni u restoranu, a Goran u firmi za popravku paleta. Iako su zarađivali u Italiji, ulagali su u rodni kraj: kuća, garaža, krov, lokal, ali sve je nažalost ostajalo prazno.
Kada nam se 2002. godine rodio sin Marko, pitala sam samu sebe, priseća se Snežana, „kome sve ovo gradimo, ako nema ko da se vrati i da ovo zaista živi?“
Obim posla u firmi u kojoj je Goran radio stalno je rastao, pa je od običnog radnika stigao do koordinatora smene.
Dobro poslovanje firme nije skrenulo porodicu od razmišljanja o budućnosti. Želeli su da njihov rad i ulaganja u Srbiji dobiju pravi nastavak, pa je misao o povratku rasla. Presudan trenutak došao je 2014. godine, kada ih je smrtni slučaj u porodici naveo da se vrate i zatvore firmu u Italiji. Povratak je doneo priliku da stečeno znanje i kapital ulože u novi posao. U Petrijevu, uz podršku supruge i pomoć sina, Goran pokreće trgovačku radnju u dugogodišnje praznom lokalu, želeći da mestu vrati život i ponudi sve „od igle do lokomotive“. Porodična posvećenost učinila je da posao brzo stane na noge i da se razvija iz dana u dan.
Na kraju, Goran je shvatio da uspeh nije samo u zaradi, već u tome da zadrži spokoj i gradi život i porodicu tamo gde zaista pripada.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Porodica Spasojević pokazuje da povratak u zavičaj može biti više od emotivne odluke, to je ulaganje u budućnost. Njihov primer svedoči da se znanje i iskustvo iz sveta mogu preneti kući, a uspeh meriti ne samo zaradom, već snagom da obnoviš svoje korene.
