U selu Kučin, udaljenom gotovo dvadeset kilometara od centra Prijepolja, nalazi se mala seoska škola u kojoj danas nastavu pohađa samo jedan učenik.
Iako su nekada u učionicama ove škole sedele desetine đaka, danas školsko zvono zvoni samo za jednu devojčicu, Mariju Ratković.
Put koji vodi do sela je dug i u velikom delu makadamski, pa je naročito zimi dolazak do škole otežan, dodatni problem je i to što škola još uvek nema uređen toalet, pa su učiteljica i učenica prinuđene da koriste poljski. Kako izgleda školovanje kada ste jedini đak u školi i koje izazove nosi proverila je naša ekipa.
Škola u Kučinu funkcioniše kao izdvojeno odeljenje Osnovne škole „Vladimir Perić Valter“, najveće osmoljetke u Prijepolju. Uprkos tome što nema vršnjake sa kojima bi delila školske dane, Marija svakodnevno dolazi na časove i zajedno sa svojom učiteljicom čuva da se škola u ovom planinskom selu ne ugasi.
„Ja sam učenica prvog razreda i jedini sam đak u ovoj školi. Učim da čitam i pišem i volim da dolazim u školu“, kaže za RINU Marija, koja je već savladala sva slova i vredno radi školske zadatke.
„Ne plašim se da dolazim u školu“, kaže ova hrabra devojčica.
Njena učiteljica Sanja Babić ističe da su seoske škole mnogo više od mesta za nastavu, jer su često poslednji znak života u selima koja polako ostaju bez stanovnika.
„Seoske škole su na neki način posebne jer čuvaju sela. Ove godine u našem izdvojenom odeljenju nastavu pohađa samo jedna učenica – Marija. Ona je veoma vredna, radna i poslušna, već je savladala sva slova i lepo čita i piše. Trudimo se da joj nadomestimo to što nema vršnjake, pa je uključujemo u školske aktivnosti i priredbe kako bi bila u kontaktu sa drugom decom“, kaže učiteljica Babić.
Sve manje dece
Prema njenim rečima, nekada je situacija bila drugačija. U ovoj školi bilo je više učenika, a sela u ovom kraju bila su znatno naseljenija. Poslednjih godina broj dece se smanjuje, pa su pojedine seoske škole spale na jedno ili dva deteta.
„Prošle godine iz četvrtog razreda izašao je Marijin brat, a ona je tada pohađala predškolski program. Ove godine je ostala sama u školi. Nije lako držati nastavu samo jednom učeniku, ali kada je dete zainteresovano za rad, onda sve to može lepo da funkcioniše“, dodaje učiteljica.
Ipak, rad i svakodnevni život u ovoj školi prate i brojni problemi. Put koji vodi do Kučina je dug i u velikom delu makadamski, pa je dolazak do škole često otežan, naročito tokom zime kada u ovom brdskom kraju padne mnogo snega.
Dodatni problem je i to što škola nema uređen toalet, pa su učiteljica i učenica prinuđene da koriste poljski. Ipak, uprkos skromnim uslovima, nastava se redovno održava.
Dok god Marija svakog jutra dolazi u svoju učionicu, a njena učiteljica stoji za katedrom, škola u Kučinu nastavlja da živi, kao dokaz da je ponekad dovoljan samo jedan đak da sačuva čitavu školu od gašenja.
