General Stepa Stepanović će u noći između 15. i 16. avgusta 1914. na padinama Cera, započeti istorijsku bitku, posle koje će ući u istoriju kao jedan od najvećih srpskih vojskovođa
„Junaci, napred! To ne naređujem ja! Ne naređuje vrhovna komanda! To naređuje Srbija! Srbija u praskozorje mora biti na Ceru! I mi jurišamo! Pogibelj je velika! U srcima nam je naša nejač! Naša otadžbina. Naša ognjišta!“
Ovim, odlučnim, a gotovo očinskim rečima, obodrio je general Stepa Stepanović srpske prvopozivce koji su u avgustu 1914. ostavili „staru šljivu i rodnu njivu“ i došli na Cer, da ovde, od austrougarskog agresora, odbrane svoj kućni prag.
Nedavno, 27.aprila je obeleženo 96 godina od smrti hrabrog i mudrog generala, koji će posle legendarne Cerske bitke postati prvi srpski vojvoda i jedan od najvećih vojskovođa u srpskoj istoriji.
General Stepa Stepanović će u noći između 15. i 16. avgusta 1914. na padinama Cera, započti istorijsku bitku.
Srpska vojska naišla je te noći na austrougarsku izvidnicu. Usledio je žestoki okršaj koji je prerastao u Cersku bitku. Zahvaljujući maestralnim manevrima i lucidnoj taktici generala Stepanovića i hrabrom srcu srpskog vojnika, tu noć, na istočnim padinama Cera, srpska vojska porazila je 21. diviziju austrougarskog 8. korpusa, čime je omogućena pobeda Srba u Cerskoj bici.
Njegova Druga armija je, potom, i u bici na Drini požrtvovano branila Mačvu, uspešno odbijala više koncentričnih napada nadmoćnijih austrougarskih snaga, prikovala Poćorekovu Petu armiju za obale Drine i Save i mesecima iscrpljivala i trošila njene snage.
Tokom Kolubarske bitke koja se odigrala od 16. novembra do 15. decembra 1914. godine, Druga armija je na desnoj obali Kolubare najpre zaustavila neprijateljski napad, a potom učestvovala u manevarskim poduhvatima vojvode Radomira Putnika i generala Živojina Mišića, što je dovelo do sloma austrougarske Balkanske vojske.
Za vreme invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, Stepanovićeva armija je zajedno sa Timočkom vojskom, osujetila pokušaj bugarske Prve armije da kroz nišavsku zonu prodre u pozadinu glavnih snaga srpske vojske na severnom frontu i time umnogome doprinela propadanju Makenzenovih planova o brzom okruženju i uništenju srpske vojske.
Iako je imao značajnu ulogu u reorganizaciji srpske vojske na Krfu i njenim prvim uspesima na frontu kod Gorničeva, na Kajmakčalanu i oko Bitolja, najveći uspeh vezan je za proboj solunskog fronta i izbacivanje Bugarske iz rata.
Vojnici Druge armije su u jakom naletu probile neprijateljski utvrđeni front na Dobrom polju i Kozjaku i zajedno sa Prvom armijom i savezničkim snagama, bez predaha, gonile razbijene bugarske i nemačke trupe sve dok, 29. septembra 1918. godine, nisu prinudile Bugarsku na kapitulaciju i otvorile put za konačno oslobođenje Srbije.
Stepa Stepanović – veliki junak, skroman čovek. Tako bi, u jednoj rečenici, mogao da se opiše prvi sprski vojvoda. Živeo je veoma povučeno posle rata. Skromno, toliko skromno da je vratio poštaru svoju prvu penziju uz reči:
„Mangupi! Mangupi! Hoće da upropaste državu! Vraćaj pare, momče! Neka bar prepolove, šta bi s tolikim parama!?“, ostale su u starim spisima reči Stepe Stepanovića, koji je potom poslao natrag zbunjenog poštara.
Umro je u Čačku 1929. godine u 73. godini života. Poslednje reči, kažu, bile su mu: Junaci, napred!
